Заштита нематеријалног културног наслеђа мањина у Републици Србији – прилике и препреке

Abstract

Intangible cultural heritage (ICH) is consisted of core set of symbols, beliefsand practices that are considered as key representations of cultural (ethnic, religious etc.) identity of a given social group. The global framework for ICH researchand protection is UNESCO 2003 Convention for safeguarding of ICH, ratified bySerbia in 2010. According to its structure and policy, UNESCO holds nation statesresponsible for ICH safeguarding. Most national systems in the first years of implementation are mostly dedicated to the majoritarian heritage. As a consequence,minority ICH is underrepresented in national registers of nation states worldwide,including Southeastern Europe. Our own current research shows that many prominent minority representatives find this to be another form of identity suppressionand points the conclusion that regular anthropological deconstruction of realityof identities is counter-indicative to the prevention of identity-based conflicts.Communities perceive their identities as objective and real and feel critical socialtheory approach to their customs and traditions, predominant in anthropology, isillegitimate or even offensive. It is concluded that it should be replaced with a mucholder, ethnological cultural-historical paradigm and coupled with more inclusiveinstitutional set-up for heritage protection.

Нематеријално културно наслеђе (НКН) представљаскуп кључних веровања и пракси која симболизују културни идентитет одређенедруштвене групе, по правилу са етничким, односно религијским предзнаком. Основни оквир (проучавања и) заштите НКН на глобалном нивоу јестеКонвенција о његовом очувању, коју је Унеско усвојио 2003. године, а Србијаратификовала 2010. године. Етнолошко-антрополошка истраживања показујуда етничке и конфесионалне заједнице широм света, па тако и у РепублициСрбији, елементе нематеријалног културног наслеђа доживљавају не самокао симболе, већ и као објективне маркере сопственог идентитета и кључнаместа кохезије и континуитета својих заједница. Унеско препушта државама--потписницама да осмисле сопствену мрежу заштите НКН што, како показујекомпаративна пракса, доводи превасходно до заштите већинског наслеђа.Усмерена истраживања посвећена примени етнологије и антропологије на доменетнополитике показују да представници мањинских заједница доживљавајуподзаступљеност елемената њиховог НКН као облик културне репресије.У том смислу, заштита НКН није тек пуко стручно и техничко питање већпотенцијално осетљиво политичко, правно, безбедносно и економско питањекоје захтева континуирану сарадњу и бригу наших научно-истраживачких организација и институција јавне управе и локалне самоуправе. У овом предавањуизлажу се значајнији до сада уочени проблеми, откривени у вези са заштитоммањинског НКН у Србији и промишљају прилике и начини да се она из мултикултурног семена раздора преобликује у интеркултурни мирнодопски инструмент.