Свето и пропадљиво: тело у српској хагиографској књижевности

Abstract

У књизи Свето и пропадљиво дефинишу се рaзличити кoнцeпти тeлeснoг у средњем веку. У првом делу књиге, почев од уводног поглавља у којем се расправљају теоријске поставке односа тела и друштва, преко покушаја да се сагледају различити погледи на тело у хришћанској мисли и пракси, до поглавља посвећеног телу и сакралној енергији, аутор покушава да одреди улогу телесног у перцепцији светости. Пратимо је кроз дејство емоција, гестова, ритуала све до функције пет чула, преко којих средњовековно тело учествује у доживљају божанског. За разлику од претходних целина, где се српски примери посматрају у ширем контексту сродних средњовековних феномена и образаца, треће поглавље Концепти тела у српском хагиографском наративу фокусирано је на српска житија светих. Однос према телу у овој књижевности може се посматрати преко две супротности – од разуђених концептата светог тела, до пропадљивог, коруптног тела „грешника“. У завршном поглављу које се односи на питање светитељске меморије и топике пролазности, акценат је стављен на свето тело које, у својству материјалне потврде чудесног и споне са оностраним, функционише као фокус култа.