A Numbers Game: The Size of the Slave Population in Classical Athens

Abstract

Slavery is one of the most prominent aspects of the ancient Greek civilization, yet exact role of slavery in Greek society and economy is still a matter of debate. The example that is most analyzed is Classical Athens, mainly on the account of the comparative abundance of primary sources. However, this wealth of sources is partially deceiving, because it allows scholars to see that slavery was of considerable importance, but only rarely to go beyond this general conclusion. One of the biggest obstacles is the lack of reliable numerical data: how numerous were slaves in ancient Athens, what percentage of the total population they were? This paper analyzes the primary source material that was used to solve the issue, as well as efforts of various scholars in that regard. Our knowledge of Athenian state and society makes fairly obvious that Athenians themselves did not know the number of their slaves. The conclusion is that we cannot ever hope to obtain anything resembling a precise number, but a reasonable range at best. The real number probably fluctuated from decade to decade, depending on rates of slave supply, mortality and manumission.

Модерне расправе о античком грчком ропству су претежно фокусиране на пример који пружа класична Атина. Разлог је, поред изузетног места које овај град има у грчкој историји, пре свега обиље расположивих историјских извора. Међутим, то обиље је често само привидно; наше знање има велика ограничења и постоје сфере о којима смо врло слабо обавештени. Историчари су ретко били у прилици да оду даље од генералног става да је античко грчко ропство било значајна и доста распрострањена институција, бар у напреднијим центрима попут Атине. Једна од највећих тешкоћа при процени друштвеног и економског значаја ропства је непостојање прецизних нумеричких информација, које би се могле статистички обрађивати, нарочито када је реч о атинској демографији. У овом раду се анализирају места у античким изворима која су коришћења у решавању овог питања, методологија која је у том поступку примењивана, као и закључци утицајнијих историчара о њему. Кључан проблем при ослањању на античке писце јесте чињеница да ни сами Атињани нису знали колико робова живи у њиховом граду и на њиховој земљи. Робови нису бележени и пописивани, пошто сами нису били од фискалног или војног значаја; нису бележени ни ослобођени ни одбегли робови. Бројке које налазимо у античким изворима су махом произвољне, разумна нагађања у најбољем случају, много чешће претеривања која не можемо ускладити са оним што знамо о атинском становништву. Покушаји посредног утврђивања броја робова, ослањањем на утиске који се о томе стичу при читању атичке комедије или беседништва, или преко (претпостављене) корелације са слободном популацијом, нису били много успешнији. После век и по марљивог рада бројних историчара, највише што можемо рећи јесте да смо утврдили разуман распон: на врхунцу атинске државе робова није било више од око 100.000, заправо вероватно мање, али не испод 50.000 – дакле, између 15 и 30% становништва класичне Атине. Чак и доња граница представља релативно висок удео робова у општој популацији за једно античко друштво. Треба, међутим, имати у виду да тај удео свакако није био сталан и непроменљив, већ је осцилирао из деценије у деценију, у зависности од прилива нових робова, и морталитета и ослобађања постојећих.