dc.description.abstract | Посматрање портрета из прошлости ствара конфузију
између онога што изгледа да јесте и онога што јесте. Портрети, као сурогат одсутног, отелотворују памћење. Они су
неко друго биће, супротно од посматрача. Они упућују на прошло време и носе, неминовно, поруку о смрти која ће се тек десити, портретисаном и посматрачу. Интелектуална и емотивна
размена која се одвија између портретисаног, одавно мртвог, и
посматрача, сада живог, може бити веома напорна.
Историчари уметности у тој размени показују различите
вештине. Покушавају да разоткрију оно што је испод и изван
представљеног физичког обличја. Својим интерпретацијама
и самопрезентацијама дају нове оквире старим сликама. Теже
да испричају „истиниту причу“ у коју сами верују. Историја
уметности није фикција, али јесте имагинарнија него што смо
спремни да признамо. Пуна је разноликих тумачења, често контрадикторних, из чега произилази да су једна, барем у односу
на друга, нетачна. Персоналност аутора је неизбежна. И поред
труда да се досегне објективност, персоналност, фројдовски
речено, избија из сваке поре.
Нарочито у интерпретацији портрета. Кад историчари уметности желе да на портрету нешто виде, наћи ће начине да то
докажу. Они приступају лицима одавно мртвих користећи не
само познавање грађе и резултата претходних истраживања, већ и интуицију засновану на лаичкој психологији, стварајући
сопствену физиогномску интерпретацију. Уграђивање властитих фикција, могућно у историји уметности, биће, делом, одлика и ове књиге. Ретки портрети које помињем живе у мојој
имагинацији, као врста аутобиографске приче.
Неки историчари уметности се фокусирају на карактер портретисаног и таленат сликара, други на визуализацију социјалне
конструкције сопства, трећи на сам чин самопредстављања...
Сви у своја размишљања укључују резултате других наука из
области хуманиоре, што је, наравно, неопходно. Којем год методу се приклонили, сви теже да створе што комплетнију слику о некадашњем сопству и његовом представљању. Ја у својој
књизи покушавам то исто. Желим да оцртам свеобухватан
лик портретисаног унутар ренесансне културе и уметности,
уз консултовање извора, различитих дисциплина и метода.
Највише ме, међутим, занима проблем ренесансог сопства и
његове презентације и перцепције.
Портрет, више од других жанрова, допушта слободу
закључивања, јер изазива препознавање и уграђивање личног
искуства и осећања, тренутних рефлексија и расположења. Он
је, у том смислу, попут посматрања одраза у огледалу. У оба
случаја слика функционише као посредник између различитих и подвојених сопстава. Та моћ портрета биће окосница мог
интересовања у овој књизи, а тиме, на неки начин, и мој метод.
Покушаћу да га развијем најпре из размишљања ренесансних
људи о овој теми, посебно тадашњих теоретичара и историчара уметности.
Да би се ишчитало сопство неке епохе, давно је примећено,
потребно је велико знање и таленат. Осећање реда, чак и у стању
хаоса, као једна од примарних особина људског рода, намеће
одређене класификације. У свакој култури, па и ренесансној,
сопства су различита и често међу собом супротстављена. У
време велике духовне кризе изазване потребом за реформом
цркве, која је проистекла у крилу италијанског хуманизма а
потом се разгранала и добила своју изразиту форму у оквиру протестантске и, потом, католичке реформе, ренесансна сопства се још више компликују и рачвају. Плуралитет ренесансних
сопстава и, самим тим, њихове визуализације, намеће потребу
изучавања различитих конфесионалних сопстава у западној Европи – католичког и протестантског (и унутар њега подвајања
бар на лутеранска и калвинистичка). Формулација сопства
мањинских група, нарочито јеврејске, посебна је тема. Прожети потребом за асимилацијом, Јевреји се у интензивном сусрету себе са другима исказују као чврсто опредељени у чувању
специфичних ставова, вредности, понашања и презентације.
Виђење себе као чин рефлексије другог у себи формира сопство тзв. marranosa, покрштених Јевреја са Иберијског полуострва, који, неприхваћени и унутар ортодоксних јеврејских, као
и хришћанских комуна, лутају Европом обликујући веома сложено осећање идентитета. Амбивалентно поимање себе открива се унутар различитих етничких, социјалних, економских,
политичких, територијалних категорија. Ренесансно сопство и
његова презентација су и родно утемељена конструкција. Иако
ме све ове категорије изузетно занимају, њима ће бити посвећена
друга, а не ова књига. У овој ме занимају основне особине бића
и његове визуализације у ренесансној хуманистичкој култури,
најпре у Италији.
Ренесансни портрет решавао је вечно питање односа
индивидуализације и њене визуализације. Успоставио је стандарде који су, уз мање или више модификација, оквири свих
будућих приказивања људи: владарски портрет од времена
ренесансе наовамо постајао је још владарскији, портрет интелектуалца још интелектуалнији, жене женственији, детета
детињастији. Ти ме стандарди, као и сложене функције портрета, неће занимати у овој књизи. Али питања са-присутности
портретисаног и његовог портрета хоће. Као и она како је у тој
са-присутности присуствовао ондашњи посматрач.
Ренесансни портрет често је тежио и понекад успевао да
представи унутрашње биће појединачног човека. Зашто сам у
то уверена, покушала сам да објасним у овој књизи. | sr |