Narativizacija društvenih događaja u porodici: Analiza životnih prekretnica kod pripadnika tri generacije

Abstract

Uvod. Ljudi žive kao članovi zajednica u mrežama sazdanim na pričama koje dele jedni sa drugima i kroz koje razumeju sebe i svet oko sebe (Cole, 1996; Murray, 2003). Priče već postoje u kulturi u kojoj živimo, ali ih mi koristimo i iznova kreiramo kako bismo organizovali svoja iskustva (npr. Bruner, 2003; McAdams, 2003; Mishler, 1997; Ricoeur, 1997). Tako je narativ osnovno sredstvo kreiranja istorije i identiteta pojedinaca i društava (Wertsch, 1997). Kolektivna sećanja na značajne događaje data su u formi narativa i predstavljaju kolektivno deljene reprezentacije prošlosti, i okvir za sećanje kod pojedinaca (Coser, 1992; Middleton & Edwards, 1990; Wertsch, 2002). U preseku između lične i kolektivne istorije oblikuje se jedna generacija, čiju su istorijsko-socijalnu svest i ideologiju oblikovali specifični sociopolitički događaji (Mannheim, 1952) i koja predstavlja najvitalniju vezu osobe sa vremenom u kojem živi (Schuman & Scott, 1989). U našem društveno-istorijskom kontekstu, tri generacije u okviru iste porodice svedoci su različitih perioda (kao nosioca različitih socio-političko-ekonomskih odnosa i ideoloških orijentacija): posleratne SFRJ; ratne, krizne SRJ u procesu dezintegracije; tranzitne Republike Srbije. Naš cilj bio je da istražimo međugeneracijske razlike u načinu na koji se u okviru porodica prepoznaju i narativizuju relevantni socio-politički događaji. Metod. Prigodni uzorak činilo je 27 učesnika iz 6 porodica iz Beograda, Obrenovca, Pančeva, Kragujevca i Kraljeva (Tabela 1). U svakoj porodici intervjuisale smo između četiri i šest pripadnika 3 različite generacije. Kao tehniku prikupljanja koristile smo intervju prekretnica (McAdams, 2008) – ključnih životnih događaja u društvenoj, ličnoj i porodičnoj istoriji (Pillemer, 2001). Intervju je bio polustrukturisan i trajao je 20-70 minuta. Transkripte smo analizirale oslanjajući se na narativni pristup, a fokus analize bio je na identifikaciji tipa elicitiranog događaja, načina na koji se o njemu govori i preplitanja ličnog i socijalnog u narativu. U ovom radu biće prikazani rezultati analize specifično društvenih životnih prekretnica kod različitih generacija. Rezultati i diskusija. U starijoj generaciji, izrazita je razlika u načinu na koji muškarci i žene govore o društvenim događajima i njihovom uticaju na lične živote. Sve žene izdvajaju društvene događaje tokom ’90ih kao značajne prekretnice, ali ih komentarišu kroz lična i porodična iskustva (Obaveze su velike bile, nemaština, teško se nabavljala i hrana i-i namirnice, (...) vrlo je teško bilo, i trebalo se snaći, plate su bile minimalne, penzije još manje...). Period društvenih, političkih i ekonomskih promena se tako pre svega prikazuje iz lične perspektive, kroz konkretna, intenzivna i potencijalno traumatična iskustva, opisana sa dosta detalja i na emotivno involviran način (Pa da Vam pravo kažem, ratno to stanje, to je bilo baš grozno. (...) Tako da su to bile te prekretnice koje su jezive. (...) Bilo je i gladovanja i zimovanja i, to su bile baš ono traume velike, da, da, da se misli čovijek kako će preživeti.). Kada se društveni prevrati u narativu najstarijih učesnica ne pojavljuju sami kao životne prekretnice, prepoznaje se njihov ključan uticaj na lične događaje (...kad je u Hrvatskoj počinjalo. Kad su ih odveli tamo, nisu znali ni gde idu, ni šta rade... Ja sam toliko tada imala taj potres, deca ostala mala, on otišao, da l’ će se vrati, da l’ neće, kukaj svaki dan. Ovaj, ja mislim da sam tad dobila stres, te sam prvu operaciju imala ‘93.). Sa druge strane, muškarci iz iste generacije ne referišu na iste događaje kao prekretnice i eksplicitno se distanciraju od političkih dešavanja. Oni najčešće biraju da govore isključivo o ličnim događajima ili sažeto referiraju na društvene događaje od pre pola veka (Pa ja sam... ne podležem politici. I: Znači ne pamtite neke važne događaje? Ja sam bio dete kad je bio [II svetski] rat...). Žene i muškarci srednje generacije takođe različito izveštavaju o društvenim prekretnicama. Dok se muškarci povlače ili neelaborisano i apstraktno izveštavaju o sociopolitičkim promenama početkom devedesetih godina (To su te devedesete godine... Ne znam kako da Vam kažem, to je... Što kaže ono ne vratile se nikad. To je bilo stvarno... preživljavanje...), žene o njima govore na ličan i angažovan način, istovremeno reflektujući širi značaj promena u ideološkoj sferi, standardu života i odnosima među ljudima (Od jednog punog, um, perioda zadovoljstva, prvog posla koji sam mnogo volela, nekako, osećaja da sam uradila sve na vreme, da postoji neka perspektiva, odlične plate koju sam imala, standarda koji je krajem osamdesetih bio dobar, dobre, ozbiljne veze u kojoj sam bila – ta ‘90., ‘91., odjednom počinju da bivaju period svega suprotnog, dakle, velike nestašice, um, tegoba na poslu…). Svakodnevni život žena potpuno je transformisan, pogođen stalnim neizvesnostima, strahovanjima za dobrobit novostvorene porodice, neretko gubitkom posla i osećajem besperspektivnosti i nemogućnosti planiranja (To je bilo jasno da je to nešto što nam je okrenulo živote, mislim, ali bukvalno i za 180°. Znaš, ono, sve što si planirao ‘90., kako si video svoj život ’90., ’91. više to nisi mogao zamisliti.). Mada većina učesnica spominje temu ratova, dve učesnice čiji su muževi mobilisani na najmanje elaboriran način pričaju ili radije ne pričaju o tome. Kod samih učesnika koji su bili mobilisani primećujemo konformizam „zaveri ćutanja“ o potencijalno traumatičnom iskustvu iz rata (Laub & Hamburger, 2017), kao i osećaj neshvaćenosti i nezainteresovanosti šire zajednice za njihova iskustva (Taj rat [’99] nećemo da spominjemo, to što sam bio na ratištu, to danas nikog i ne zanima da Vam kažem pošteno. (smeh); Čak i sa ljudima sa kojima sam bio tad u Hrvatskoj, koji nose ista iskustva koja ja nosim, ovaj, ne pričamo nešto preterano o tome. (...) bivamo apostrofirani od strane drugih ljudi kao gomila budala koja je nasela na političku propagandu, koja je tamo išla da kolje prasad, pije slavonsku rakiju i vino i eto, to je bio naš rat.). U narativima članova mlađe generacije, bez obzira na pol, opis važnih društvenih događaja najčešće je izostao. Oni su na prvom mestu usmereni na događaje na individualnom planu, što je u skladu sa normativnim zadacima ranog odraslog doba u Zapadnoj kulturi (lični identitet, romantični odnosi, zaposlenje) (Habermas & Bluck, 2000). Međutim, ovo bi moglo biti dodatno podstaknuto angažovanošću roditelja da sačuvaju mlade od turbulencija i nestabilnosti koje nose stalno prisutne negativne socio-ekonomske promene u našoj sredini. Porodični sistem štiti mlade od upliva dešavanja iz socio-političkog sveta, filtrirajući sadržaj i intenzitet događanja koji stiže do njih sa šire društvene ravni (Pa pazi, na mene lično, ništa što je kao uticalo preterano, znaš, bar ja to i dalje ne osećam… mlađa [sam], znaš, ono, i dalje živim sa svojom porodicom). Kada u svoje narative i uključuju društvene događaje, to su najčešće neelaborisani, apstraktni i emotivno neangažovani opisi događaja koje prepoznaju kao relevantne za generaciju svojih roditelja, bazirani na porodičnim prepričavanjima (Čoveče, nemam pojma. Neka kriza jeste bila, ne znam koja.). Čak i kod mladih čiji su članovi porodice bili direktni učesnici dramatičnih događaja prisutna je „zavera ćutanja“ o iskustvima očeva, neposrednih ratnih učesnika (npr. oca “nikad nije pitao i ne treba da ga pita” o ratu), a retko se, kada postoje i lična sećanja, javljaju detaljni, emotivno involvirani, opisi događaja (Tata se samo jedno veče pojavio na vratima. U uniformi. Bio je skroz prljav, zarastao u bradu, nepošišan. Ja znam samo da sam skočio i trčao sam koliko su me noge nosile i mislim da sam mu se za nogu zalepio, da nisam hteo taj dan da se pustim od njega.). Ono što oblikuje način na koji se društveni događaji pojavljuju u narativima učesnika jeste otklon od politike, koji je prisutan kod većine učesnika, a veoma je izražen kod muškaraca i mladih. Jedan od mogućih razloga leži u produženom lošem političkom vođenju zemlje, koje uprkos smenama političkih orijentacija ne donosi boljitak za građane (Kad krenemo od tih političkih, to su ti najnoviji izbori gde sam očekiv’o nešto, stvarno preokret, jel, kad su ovi došli na vlast, ta obećanja (...) ne veruj nikom od tih političara, ali u suštini me politika uopšte ne zanima.). Istaknut otklon od politike kod mladih (politikom se ne bavim uopšte, niti me zanima, to odmah isključujem), nepraćenje medija i opšta nezainteresovanost za šira socio-politička dešavanja, uz povremeno izražavanje nepoverenja u sistem, skepticizma i razočaranosti (Ne daj bože da ti nešto treba od ove države; U poslednje vreme si... pomiren sa činjenicom da niko od nas, običnih ljudi nije bitan.), modelovan je rezigniranošću njihovih roditelja i podržan činjenicom da mladi, za razliku od prethodnih generacija, nemaju neposredno iskustvo drukčijih socio-političkih okolnosti do onih u kojima su odrasli, te žive u stanju „permanentne krize“ na koju su se vremenom habituirali. Zaključak. Žene starije i srednje generacije spremno i elaborirano govore o događajima koje bismo objektivno identifikovali kao najznačajnije društvene prekretnice u skorijoj istoriji i prepoznaju njihovu ulogu u oblikovanju ličnog i porodičnog iskustva. Nasuprot njima, muškarci starije i srednje generacije ispoljavaju zajednički obrazac (anti)narativizacije društvenih događaja: eksplicitno povlačenje iz sfere društvenog i fokusiranje na lične/ porodične događaje. Zanimljivo je uporediti narative žena i muškarca koji su savremenici istih društvenih događaja – žene, iako preplavljene neizvesnostima, borbom za egzistenciju i brigom za decu, sa distance od skoro 30 godina o njima govore reflektovano i elaborirano; dok je kod muškaraca koji su bili neposredniji učesnici u društvenim događajima od žena, npr. kao članovi političke partije ili vojnici mobilisani u rat, prisutan defetizam, razočaranost i verovatno kulturološki uslovljena (anti)narativizacija, iz čega naslućujemo socijalno-traumatično iskustvo koje još uvek nije integrisano. Za njih, to je uzrok ćutanja i povlačenja iz oblasti društvenopolitičkih dešavanja i fokusiranja na porodične događaje. U generaciji mladih se, iako ne govore o povezanosti šireg društvenog plana i prekretnica u ličnom životu, svest o uticaju socio-političke sfere pojavljuje kroz refleksiju o porodičnom kontekstu, gde uočavaju značaj ovih događaja za živote njihovih roditelja. Strategija nošenja sa naučenom bespomoćnošću u vezi sa progresivnim pogoršanjem socioekonomskih okolnosti, koja figurira u njihovim narativima, jeste fokusiranje na lični plan (značajne odnose, akademske i poslovne uspehe). Time mladi dobrovoljno prihvataju okvire individualnog i porodičnog konteksta kao granice svog investiranja.