Model agonističkog selfa: oblici razvoja i promene

Abstract

Uvod. Predmet ovog rada su oblici razvoja i promene agonistički koncipiranog selfa (Gutvajn i Džinović, 2019; Džinović, 2020), koji se oslanja na polifono, fukoovsko i konstruktivističko stanovište. Ovaj model se delimično nadovezuje na doprinose eriksonovskog, narativnog i dijaloškog modela identiteta, koji su naglasili kontinuitet u doživljaju sebe (Erikson, 2008), kroz konstruisanje ličnog narativa, aproprijacijom metanarativa (Bruner, 1991; 2003; McAdams, 1996, 2003; Nelson, 2003), u kojem različite Ja-pozicije (glasovi) demokratski pregovaraju (Hermans, 2018). Razvojno-teorijske pretpostavke koje delimo odnose se na relacionu ontologiju privatnog: unutrašnji plan se ko-konstruiše u socijalnoj praksi, na prvom mestu jezičkoj (Vigotski, 1960/1996), u kojoj se nužno neprekidno pozicioniramo i bivamo pozicionirani u okviru javnih diskursa (Bamberg, 1997, 2011; Davies & Harre, 1990). Razvoj identiteta u ovim modelima diskutuje se u terminima sve veće diferencijacije u odgovaranju na normativne razvojne zadatke u kompleksnim socijalnim kontekstima. Međutim, modeli pretpostavljaju da je adaptivan i relativno trajan razvojni ishod uspostavljanje koherentnog narativa o sebi i stabilnog pravca akcije (Erikson, 2008; Habermas & Bluck, 2000; Hermans, 2018). Dakle, prikazane teorije povezuje podležna metafora integrisanog mnoštva, koju, zbog ograničenja njenih interpretativnih moći, napuštamo. Alternativa koju nudimo je teorija relacionog, polifonog, agensnog i – ovo predstavlja diskontinuitet spram prethodnih modela – uvek fragmentiranog i suštinski neucelovljivog subjekta. Model agonističkog selfa zasniva se na idejama Bahtina (1967), Gergena (1971), Kelija (Kelly, 1955) i Fukoa (1978) i konceptualizuje self kao procesualan i situaciono specifičan fenomen. Self je događaj unutar socijalne interakcije, u kojem međusobno neusaglašene pozicije „unutar subjekta“, nejednake moći, ulaze u različite odnose u večno odvijajućoj borbi. Ishod je da jedna pozicija privremeno nametne dominaciju i usmeri akciju, uz potencijal da u narednoj situaciji prevlada neka od suprotstavljenih perspektiva. Ovakav self je u službi samoregulacije i dijahrone stabilnosti ponašanja, ali inherentna neintegrisanost i nestabilnost čine ga neprestano otvorenim za razvoj i promenu podstaknutu interakcijom u socijalnim i institucionalnim okruženjima. Promenu konceptualizujemo kao (a) pojavu novih ja-pozicija, koje se mogu razviti iz prethodnih, ali zadržavaju donekle tenzičan odnos sa njima i (b) promenu u odnosu moći između postojećih pozicija, tako da prethodno slabija pozicija ojača na uštrb prethodno snažnije. Cilj istraživanja je ilustracija primene modela agonističkog selfa u mapiranju oblika razvoja i promene subjektivnosti. Prikazani rezultati deo su šireg istraživanja izvedenog na primeru profesionalnog identiteta nastavnika. Metod. Učesnice. U istraživanju je učestvovalo ukupno 9 nastavnica predmetne i razredne različitog profesionalnog iskustva. Instrument i prikupljanje podataka. Agenda za polustrukturisani intervju razvijena je na osnovu postavki teorije polifonog selfa. Podaci su prikupljani u dva navrata: nakon inicijalne analize transkripata prvog intervjua, sa pet učesnica smo izveli još jedan radi provere naših nalaza i prikupljanja dodatnih podataka, dok nam je njih četiri validaciju obezbedilo u pisanoj formi. Analiza. U analizi pojedinačnih studija slučaja smo se usmerili na definisanje (a) strukture profesionalnog selfa – glasova, tj. pozicija koje figuriraju u različitim situacijama i (b) njegove dinamike – odnose u koje ove pozicije ulaze. U transverzalnoj fazi tematski smo grupisali odnose između pozicija koji ukazuju na razvoj i promenu. Analiza smo izveli kolaborativno, kroz kontinuirano pregovaranje i revidiranje interpretacija u svetlu novih uvida. Rezultati. U nastavku ćemo prikazati podatke o izdvojenih šest formi razvoja i promene agonističkog selfa, koji predstavljaju deo šireg istraživačkog projekta. Naši zaključci zasnovani su na dijahroniji u nastanku glasova koju su učesnice sugerisale i na promenama identifikovanim kroz poređenje prvog i drugog intervjua. 1. Identifikacija: kritičko preuzimanje ideologije. Glasovi su u sledećem odnosu: jedan glas se čini razvojno starijim i on je nosilac profesionalno relevantne vrednosti; drugi glas je mlađi, „moderniji“. Mlađi glas u velikoj meri deli ideološku poziciju sa starijim glasom, ali postoje aspekti u kojima se pozicije ova dva glasa razlikuju. Primer za to je odnos Porodičnog glasa i glasa Edukator: Edukator se identifikuje sa vrednostima pravednog i voljenog nastavnika koji je entuzijasta, personifikovanih u Porodičnom glasu: Ako si dovoljno jak i želiš da se boriš i entuzijasta si, ... pa gurneš tu neku anksioznost. Međutim, Edukator poručuje Porodičnom glasu da nastavnik danas mora da bude inovativan, fleksibilan, psiholog: Vremena su se mnogo promenila i oni ... ne bi to podneli. Promenio se odnos dece ... ja moram da igram neke uloge drugačije od njih. 2. Diferencijacija: od jednog starijeg ka dva nova glasa. Ova kategorija razlikuje se od prethodne u tome što se dve profesionalne vrednosti, personifikovane u jednom starijem glasu, razdvajaju na dva nova glasa. „Mlađi“ glasovi sadrže deo starije ideologije, ali mogu razviti i sopstveno stanovište. Primer uključuje Očev glas, Učitelja i Prijatelja: Iz Očevog glasa koji poručuje da je potrebno biti strog i insistirati na disciplini, ali i da se deca vaspitavaju ljubavlju i podrškom, diferenciraju se dva „moderna“. Učitelj je autoritet koji drži granicu, on: ... Sve radi po pravilima... jer samo na taj način nešto može da se postigne. Kao i Očev glas, Prijatelj smatra da se ...deca vaspitavaju ljubavlju... bitnije je to nego kad se ko rodio i umro, ali razvija i svoju poziciju o važnosti spuštanja na nivo deteta. 3. Fragmentacija: ekstremizacija ideologije dominantnih glasova. Kategorija obuhvata glasove koji dele značajan deo ideologije, pri čemu pretpostavljamo da se „mlađi“ glas fragmentisao od starijeg, ekstremizovao početnu poziciju i učinio njeno sprovođenje urgentnim, kroz posezanje za sredstvima koja su za stariji glas neprihvatljiva. Primer je glas Babaroge koji je fragmentisan od Porodičnog glasa: Babaroga, u susretu sa “modernom” decom, ideologiju uspostavljanja autoriteta i poštovanja, koju deli sa Porodičnim glasom, sprovodi oslanjajući se na oštra sredstva koji su nelegitimna iz perspektive starijeg glasa: Sećam se bake: „Ako te ne slušaju ti pričaj sve tiše, Ili ćuti“. Ma oni jedva dočekaju da ti ćutiš ... Oni reaguju samo na brze stvari. I dramatične i dinamične. 4. Profesionalizacija: zamena ličnog profesionalnim. Glas koji personifikuje frustraciju, za koji se čini da dolazi iz ličnog konteksta, brani vrednosti na emocionalno neregulisan način (vika, ljutnja, inat). Kontinuirano osporavanje ove pozicije od strane drugih u profesionalnom kontekstu vodi pojavljivanju novog glasa, koji na prihvatljiv način zastupa datu važnu ideologiju. Primer uključuje Učiteljski glas o pravičnosti, Emotivnu i Tolerantnost: Emotivna je preneta u profesionalni kontekst, gde je burno reagovala na ugrožavanje Učiteljskog glasa o pravičnosti: Moji kažu evo je ova Kalimero, uvek mora pravda … Emotivnu često zamenjuje Tolerantnost: Budi mirna, take it easy... sve što se kaže na staložen način više dopre do ljudi nego kroz galamu. 5: Kontrateža: pojava alternativne pozicije. Postoji ideološka pozicija koja je moćna, ali čije realizovanje podrazumeva zadovoljenje visokih zahteva, a u začinjanju je njoj alternativna pozicija, čije jačanje ima potencijal da oslabi prethodnu i smanji visinu očekivanja. Primer je glas Ambicioznosti koji „biva ublažen“ glasom Opušteno i bez prisile: Ambicioznost je neguje takmičarski duh i za to je spremna da ide do one granice... plastično, da osetim da mi se znoj sliva niz leđa“. Kao alternativa tom glasu pomalja se pozicija koja nosi poruku: Kad dođe trenutak takmičenja – (učenica) ne treba da se opterećuje tim... onda opušteno i bez prisile. 6. Smena ideologa: kontekstom uslovljena promena odnosa snaga suprotstavljenih pozicija. Jedna pozicija uspeva da se nametne, te se njena ideologija sprovodi, a nosilac alternativne ideologije je u poziciji otpora. Usled promene u obrazovnom kontekstu, odnos snaga se menja i glas otpora postaje glas čija se ideologija sprovodi. Primer je odnos između Predavača i Motivatora, koji se između dva intervjua znatno promenio: Savremeni obrazovni kontekst prvobitno osnaži Motivatora, koji zastupa interaktivan i inovativni pristup i podsticanje učenika: Ja sam tu da im dam vetar u leđa. Delegitimizacija koja dolazi od strane roditelja i institucionalnog konteksta, koji šalje kontradiktorne poruke i otežava inovacije, vodi slabljenju ideologije Motivatora: Javlja se glas Nije do tebe. Time jača pozicija Predavača koji ... Prosto prenosi činjenice i osnovna znanja. Predavač je sad kostur, a Motivator začin. Diskusija i zaključak. Empirijski nalazi vezani za profesionalni identitet nastavnika sugerišu koncipiranje agonističkog selfa kao arheološki strukturisanog modela subjektivnosti. Podaci podržavaju tezu da postoji proces sedimentacije vrednosti u intrapsihički svet. Kasniji, moderni profesionalni glasovi, nastali kroz identifikaciju sa pozicijama koje personifikuju starije vrednosti, modifikuju početnu ideološku poziciju u skladu sa zahtevima savremenog okruženja, čime ulaze u tenzični odnos „kritičkog prihvatanja“ spram starijih glasova (kat. 1 i 2). Pojedini glasovi „otcepljeni“ od glavnih ideoloških pozicija imaju specifičnu funkciju u profesionalnom okruženju, koja im donosi ambivalentan status: fragmenti omogućavaju preko potrebno održanje profesionalnog smisla, ali njihov „pošto-poto“ način delovanja i gruba sredstva ih deklarativno čine nepoželjnim (kat. 3). Još jedan oblik razvoja podrazumeva da razvojno raniji glasovi, koji raspolažu dečijim sredstvima borbe (“przničavi” nastupi), u profesionalnom kontekstu bivaju delegitimizovani i, zahvaljujući iskustvu, zamenjeni pozicijama koje na uzrasno i kontekstualno adekvatan obezbeđuju sprovođenje vrednosti (kat 4). Promena podrazumeva i pojavu glasa koji personifikuje kontrapoziciju ideološki jakom glasu, čime se smanjuje psihološka napetost koju zahtevi tog glasa proizvode i poboljšava samoregulacija (kat. 5). Konačno, izvor promene može biti profesionalni kontekst koji, legitimizacijom nekih vrednosti na uštrb drugih, može voditi promeni odnosa snaga između suprotstavljenih ideologija (kat 6). Prikazana kategorizacija oblika razvoja i promene, načinjena na osnovu podataka koji su imali drugačiji fokus, može poslužiti kao izvor korisnih hipoteza u budućim studijama koje bi bile specifično dizajnirane da istraže procese transformacije agonističkog selfa. Takođe, na osnovu nalaza mogu se mapirati mesta za intervencije u cilju podrške profesionalnom razvoju nastavnika.