Елегија Ad Lindam Фрање Елезовића – класицизам са сензибилитетом љубавне поезије ауторова времена

Abstract

Рад доноси анализу елегије Ad Lindam из посве непроучене збирке поезије на латинском језику позног српског неолатинисте Фрање Елезовића, штампане 1897. године. Као пример интимистичке лирике ова песма је реализована по угледу на римску субјективну љубавну елегију (Проперција, Овидија) и њене претходнике у римској лирици (Катула), уз (очекивано) додатне утицаје буколичког песништва (Вергилија) и (мање очекивано) Лукрецијевог спева. Ови стихови издвајају се и у збирци и у целини српске књижевности на латинском језику као једина права и довршена љубавна песма, а својим сензибилитетом кореспондирају са уметничким трендовима у европској књижевности који су обележавали време у коме су настали (успон модерне). У раду аутори прилажу и свој препев анализиране елегије на српски.

This paper presents an analysis of the elegy Ad Lindam, one of the poems in the little-known and fairly neglected poetry collection of Serbian neo-Latinist Franja Elezović, published in 1897. As an example of intimist lyric poetry, this poem is inspired by the tradition of Roman subjective love elegy (Propertius, Ovid) and its predessesors in Roman lyrics (Catullus), along with the additional, expected, influences of bucolic poetry (Vergil) and, less expected, of Lucretius’ epic poem. This poem stands out in the collection, as well as in the entire corpus of Serbian neo-Latin literature, being the only pure and complete love poem. It exhibits sensibility corresponding to contemporary artistic trends in European literature of the time (the boom of Modernism). The analysis is accompanied by a metrical translation into Serbian.