Хеленство Доситеја Обрадовића у европском, православном и српском контексту

Abstract

Хеленство Доситеја Обрадовића – фундаментални елемент његовог интелектуалног профила – настало је синергијом више различитих утицаја па има и више димензија. Најшире гледано, оно је део Доситејевог класичног хуманизма, као и Доситејевог пристајања уз талас хеленофилије који је у XVIII столећу наново фаворизовао античке Грке и њихову културу као трајни и непревазиђени узор Европи. Та европска страна Доситејевог хеленства хронолошки је последња у његовом интелектуалном развоју – уобличила се онда када се он обрео на Западу (сва је прилика током његових студија у Халеу и Лајпцигу). Претходи јој Доситејево одушевљење савременим Грцима – које је код њега почело још у раним контактима с грчком дијаспором у Хабзбуршкој Монархији, а пресудан замах добило током његовог школовања у Смирни и на Крфу. За разлику од европског (то јест западног) типа хеленизма, Доситејев је укључивао и савремену грчку културу. Oн је ову видео као напреднију од српске и узор српској – због њене историјско-традицијске везе са античким Грцима с једне стране, као и због њене интензивније повезаности с актуелним идејама просветитељства у односу на српску културу с друге стране. Стога је он и грчко православље видео као модернизацијски модел српском православљу. Исто тако, Доситејево хеленство израз је потребе да се нарастајући класицистички трендови у тадашњој српској култури – који су били латинистичке провенијенције – доведу до грчких извора класичне традиције. У Доситејевом хеленству једино није било места за средњовековне Грке (то јест Византинце), тако да оно, колико год да је шире у односу на хеленство његових западних истомишљеника, задржава угао гледања карактеристичан за нововековни хришћански класични хуманизам, чији је Доситеј најистакнутији српски следбеник и поборник.

The Hellenism of Dositej Obradović – the fundamental element of his intellectual profile – came into being through a synergy of a number of different influences, and thus has a number of dimensions. Viewed from the broadest perspective, it is a part of Dositej’s Classical humanism, and also of Dositej’s joining a wave of Philhellenism, which, during the course of the 18th century, focused anew on ancient Greece and its culture as an enduring and unsurpassed role model for Europe. This European side of Dositej’s Hellenism is the last one, in chronological terms, in his intellectual development – it received its final form when he found himself in the West (in all likelihood, during his studies in Halle and Leipzig). It was preceded by Dositej’s enthusiasm for the contemporary Greeks – which was initiated by his early contacts with the Greek diaspora in the Habsburg Monarchy, and gathered momentum in a decisive manner during his schooling in Smyrna and on Corfu. As opposed to the European (that is to say, Western) type of Hellenism, Dositej’s variant of Hellenism included the contemporary Greek culture. He saw the latter as more advanced than the Serbian culture of that time and as a role model for it – on account of its historical- traditional connection with ancient Greece, on the one hand, and due to its more intensive connection with the current Enlightenment ideas compared to Serbian culture, on the other. That is why he saw Greek Orthodox Christianity as a modernisation role model for Serbian Orthodox Christianity. By the same token, Dositej’s Hellenism is an expression of the need he felt for the increasingly manifest Classicist tendencies in the Serbian culture of that time – which were essentially of Latinistic provenance – to be redirected towards the Greek sources of Classical tradition. The only thing that Dositej’s Hellenism did not have any room for were mediaeval Greeks (i.e. the Byzantines), so that, no matter how much broader his Hellenism was compared to that of his Western like-minded contemporaries, he retained the perspective characteristic of modern Christian classical humanism, of which Dositej was the most prominent Serbian follower and supporter.