Сакрално градитељство и градитељи цркава у Кнежевини Србији у време прве владe кнеза Милоша Обреновића: (1815-1839)

Abstract

У периоду прве владе кнеза Милоша Обреновића (1815-1839), у Кнежевини Србији je подигнут и обновљен велики број цркава. Активности везане за подизање и обнављање храмова биле су део државотворне и личне политике кнеза, те су разгранавање парохијске мреже и обезбеђивање градитеља за тај подухват представљали један од императива. Иако на дoсадашњем ступњу истражености сакралног градитељства овог периода за велики број храмова није могуће утврдити ко су били градитељи, захваљујући сачуваној, и у извесној мери публикованој, архивској грађи о многим градитељима постоје сачувани подаци, иако некад непотпуни. Намера је да се овим радом употпуне досадашња знања о сакралном градитељству и градитељима цркава у Србији у периоду од 1815. до 1839. године, идентификовањем одређених историјских оквира који су омогућили појаву и доминацију појединих градитељских струја, са акцентом на најзначајнија градитељска имена и њихове појединачне опусе. У раду се прате различите струје балканских неимара који су доминирали црквеним градитељством у периоду прве владе кнеза Милоша. То су били градитељи из Османског царства, са простора јужног Балкана – Охрида, Битоља, Велеса, Вранеша, Крушева, Цариграда, али и из Босне, углавном из Осата. Међу овим неимарима обрађени су опуси и идентификоване цркве Косте Димовића, Андрије Сотировића, Јање Михајловића, Николе Ђорђевића, Хаџи Николе Живковића, Димитрија Сотировића, Настаса Стефановића, Симе Вироње, Мирослава Буљугије, тајфе Гођевац и локалних мајстора.

In the period of the first rule of Prince Miloš Obrenović (1815–1839), many churches were erected and renovated in the Principality of Serbia. These activities included the personal political moves of the Prince toward forming the state. Thus, making a network of parishes and finding the builders had been of the utmost importance. During this politically, economically, and culturally dynamic period of the first rule of Prince Miloš Obrenović, the conditions afecting the development of the sacral building had been changing. As a result, in a relatively short time (three decades), hundreds of churches diferent in their typology had been built and renovated – starting from the wooden churches, single-nave churches without a bell to wer, to those containing bell to wers. The rising need to have more churches was met by hiring the builders from the Ottoman Empire, the southern Balkans – Ohrid, Bitolje, Veles, Vraneš, Kruševo, Carigrad (Constantinople), but also from Bosnia, mainly from Osat. Among these builders, the most renowned were Kosta Dimović, Andrija Sotirović, Janja Mihajlović, Nikola Đorđević, Hadži Nikola Živković, Dimitrije Sotirović, Nastas Stefanović, Sima Vironja, Miroslav Buljugija, Novak, Milutin Gođevac and his sons Aleksa, Đura, and Petar. This southern Balkans’ building impact was dominant until the period 1837-1840 when the Cathedral Church in Belgrade was built by the educated builders from the Habsburg Empire, Friedrich Adam Querfeld and Franz Dobi. After building the Cathedral Church in Belgrade, upon the change in the government in 1842, but also the change in the cultural policy and church reformation, the dominant were the architects and the engineers educated in Europe. They were trusted with making plans, supervising, and building the churches in the Principality of Serbia. This shift represents the end of a dynamic and in many ways unique period in the sacral architecture of the Principality of Serbia.