Participativno mapiranje nasledja i novi mediji

Abstract

Metodologija participativnog mapiranja nematerijalnog nasleđa, usmenih i malih istorija posebno se razvija u poslednje dve decenije. Nakon takozvane ekspanzije sećanja koju teoretičari vezuju za kraj 20. i početak ovog veka, zvanične institucije baštine – muzeji i arhivi – sve više se oslanjaju na uspomene i sećanja pojedinaca. Takođe, sve je više zbirki predmeta svakodnevice, nosilaca uspomena i povesti običnih građana u kolekcijama umetnika i entuzijasta koji kreiraju svojevrsne muzeje nevinih predmeta. Razvoj tehnologije i dostupnost novih medija i interneta najzad omogućavaju još brži razvoj i unapređenje metodologije mapiranja čitavih gradskih četvrti, uz aktivno učešće njihovih stanovnika. Danas mnoge veb-stranice otkrivaju zvučne mape gradova, alternativne ture kroz urbane pejzaže, kao i svojevrsne muzeje na internetu u kojima sadržaj kreiraju svi zainteresovani, a mnogi evropski projekti posvećeni su upravo razvijanju metodologije participativnog mapiranja nasleđa i njegovog predstavljanja pomoću novih medija. U radu ćemo se, oslanjajući se na teorijske premise u domenu teorija kulturnog nasleđa i medija, osvrnuti na nekoliko projekata koji se oslanjaju na participativno mapiranje nasleđa, posebno se zadržavajući na lokalnim primerima i platformi virtuelnog muzeja Beograda (beopatrimonium.com).