The Dubrovnik Corpus of Serbian Imperial Documents as a Source for Chancery Research
Дубровачки корпус српских царских докумената као извор за истраживање питања канцеларије
Конференцијски прилог (Објављена верзија)
Метаподаци
Приказ свих података о документуАпстракт
The Dubrovnik corpus of documents issued by Serbian medieval rulers of the Nemanjić dynasty provides the best available avenue of approach to the still inadequately treated issue of the Nemanjić chancery. This
analysis focuses on documents issued in the final period of Nemanjić rule, after
King Stefan Dušan assumed the imperial title (1346–1371). It confirms that
documents were produced in accordance with a clearly defined typology by a
regular, organized staff. Very proficient in supplying the various types of documents with appropriate external and internal features, these individuals also
proved capable of adapting earlier document-making tradition to the demands
presented by the rise of the Serbian rulers to imperial status. However, certain
aspects of the production process seem to have remained underdeveloped (apparent lack of proper formularies and registers of outgoing items). This opened
the way for greater involvement of addressees, a factor that should be taken into
...
account in further research.
Корпус од 29 докумената српских царева Стефана Душана (1346–
1355) и Стефана Уроша (1355–1371) који се према околностима
настанка и/или месту чувања могу назвати дубровачким нуди најбоље
могућности за приступање обради недовољно проученог питања српске
царске канцеларије. Поред тога што чини готово половину укупног
броја истраживачки употребљивих царских докумената на српском
језику, овај корпус одликује се типолошком разноврсношћу и погодностима дипломатичког статуса, са високом заступљеношћу оригинала (15 комада) и аутентичних преписа (13 комада). По питању присуства два основна предуслова који једну средњовековну документарну
продукцију одређују као институционализовану службу, „канцеларију“
– устаљеност производа и устаљеност особља – дубровачки документи српских царева дају потврдан одговор. Њихова унутрашња и спољна
дипломатичка обележја јасно указују на постојање три основна типа
докумената – свечаних повеља, обичних повеља и писама. Наслеђени
из краљевског раздобља, ...ови типови су се после Душановог узимања
царске титуле суочили са захтевом за усвајањем низа обележја византијских царских докумената, пре свега логос-формуле, менологема и
новог типа печата. Очигледно организовано увођење ових новина, које
су вешто уклопљене у традиционалне обрасце, сведочи већ само по себи о присуству сталног особља вичног канцеларијским пословима. То
присуство налази и непосредну потврду у бројним поименичним поменима логотета (Ђурађ код Душана, Драгослав и Дејан код Уроша),
достојанственика који се често јављају у улози руководилаца
документарне продукције, али и у траговима које су у виду рукописа за
собом оставили данас анонимни писари – дијаци. И за једне и за друге
има примера вишегодишњег присуства и учешћа у састављању већег
броја докумената. Ипак, у неколико наврата руководећу улогу преузимају сами владари или чак други високи достојанственици (протовестијар), што упућује на институционалну флуидност канцеларијске службе. Поред тога, упркос јасној типологији, чини се да нису постојали
прави формулари, као ни ваљани регистри или архива издатих
докумената – у састављању Урошеве потврде повластица Дубровчанима из 1357. године као предложак је коришћен препис Душанове
повеље из 1349. који су донели Дубровчани, иако је Душан својевремено начинио један примерак за себе. Ови организациони недостаци
могли су и у другим случајевима подстаћи веће учешће самих дестинатара у издавању докумената, што се мора имати на уму у даљим настојањима да се пружи целовита слика феномена канцеларије у држави Немањића и српском средњем веку у целини.
Кључне речи:
Serbia / Middle Ages / diplomatics / documents / chancery / emperor Dušan / emperor Uroš / Србија / средњи век / дипломатика / документи / канцеларија / цар Душан / цар УрошИзвор:
Иницијал. Часопис за средњовековне студије / Initial. A Review of Medieval Studies, 2018, 6, 73-99Издавач:
- Beograd : Centar za napredne srednjovekovne studije
Финансирање / пројекти:
- Средњовековно наслеђе Балкана: институције и култура (RS-MESTD-Basic Research (BR or ON)-177003)
Напомена:
- Рад представља текст саопштења изложеног на 23. међународном конгресу византијских студија (Београд, 22–27. августа 2016), у оквиру тематске седнице Chanceries and Documentary Practices in Southeast Europe (13th–15th centuries), прерађен и допуњен у складу с резултатима до којих се дошло у међувремену.
Институција/група
Istorija / HistoryTY - CONF AU - Porčić, Nebojša PY - 2018 UR - http://reff.f.bg.ac.rs/handle/123456789/5574 AB - The Dubrovnik corpus of documents issued by Serbian medieval rulers of the Nemanjić dynasty provides the best available avenue of approach to the still inadequately treated issue of the Nemanjić chancery. This analysis focuses on documents issued in the final period of Nemanjić rule, after King Stefan Dušan assumed the imperial title (1346–1371). It confirms that documents were produced in accordance with a clearly defined typology by a regular, organized staff. Very proficient in supplying the various types of documents with appropriate external and internal features, these individuals also proved capable of adapting earlier document-making tradition to the demands presented by the rise of the Serbian rulers to imperial status. However, certain aspects of the production process seem to have remained underdeveloped (apparent lack of proper formularies and registers of outgoing items). This opened the way for greater involvement of addressees, a factor that should be taken into account in further research. AB - Корпус од 29 докумената српских царева Стефана Душана (1346– 1355) и Стефана Уроша (1355–1371) који се према околностима настанка и/или месту чувања могу назвати дубровачким нуди најбоље могућности за приступање обради недовољно проученог питања српске царске канцеларије. Поред тога што чини готово половину укупног броја истраживачки употребљивих царских докумената на српском језику, овај корпус одликује се типолошком разноврсношћу и погодностима дипломатичког статуса, са високом заступљеношћу оригинала (15 комада) и аутентичних преписа (13 комада). По питању присуства два основна предуслова који једну средњовековну документарну продукцију одређују као институционализовану службу, „канцеларију“ – устаљеност производа и устаљеност особља – дубровачки документи српских царева дају потврдан одговор. Њихова унутрашња и спољна дипломатичка обележја јасно указују на постојање три основна типа докумената – свечаних повеља, обичних повеља и писама. Наслеђени из краљевског раздобља, ови типови су се после Душановог узимања царске титуле суочили са захтевом за усвајањем низа обележја византијских царских докумената, пре свега логос-формуле, менологема и новог типа печата. Очигледно организовано увођење ових новина, које су вешто уклопљене у традиционалне обрасце, сведочи већ само по себи о присуству сталног особља вичног канцеларијским пословима. То присуство налази и непосредну потврду у бројним поименичним поменима логотета (Ђурађ код Душана, Драгослав и Дејан код Уроша), достојанственика који се често јављају у улози руководилаца документарне продукције, али и у траговима које су у виду рукописа за собом оставили данас анонимни писари – дијаци. И за једне и за друге има примера вишегодишњег присуства и учешћа у састављању већег броја докумената. Ипак, у неколико наврата руководећу улогу преузимају сами владари или чак други високи достојанственици (протовестијар), што упућује на институционалну флуидност канцеларијске службе. Поред тога, упркос јасној типологији, чини се да нису постојали прави формулари, као ни ваљани регистри или архива издатих докумената – у састављању Урошеве потврде повластица Дубровчанима из 1357. године као предложак је коришћен препис Душанове повеље из 1349. који су донели Дубровчани, иако је Душан својевремено начинио један примерак за себе. Ови организациони недостаци могли су и у другим случајевима подстаћи веће учешће самих дестинатара у издавању докумената, што се мора имати на уму у даљим настојањима да се пружи целовита слика феномена канцеларије у држави Немањића и српском средњем веку у целини. PB - Beograd : Centar za napredne srednjovekovne studije C3 - Иницијал. Часопис за средњовековне студије / Initial. A Review of Medieval Studies T1 - The Dubrovnik Corpus of Serbian Imperial Documents as a Source for Chancery Research T1 - Дубровачки корпус српских царских докумената као извор за истраживање питања канцеларије EP - 99 SP - 73 VL - 6 DO - 10.29341/IN.06.0.073099 ER -
@conference{ author = "Porčić, Nebojša", year = "2018", abstract = "The Dubrovnik corpus of documents issued by Serbian medieval rulers of the Nemanjić dynasty provides the best available avenue of approach to the still inadequately treated issue of the Nemanjić chancery. This analysis focuses on documents issued in the final period of Nemanjić rule, after King Stefan Dušan assumed the imperial title (1346–1371). It confirms that documents were produced in accordance with a clearly defined typology by a regular, organized staff. Very proficient in supplying the various types of documents with appropriate external and internal features, these individuals also proved capable of adapting earlier document-making tradition to the demands presented by the rise of the Serbian rulers to imperial status. However, certain aspects of the production process seem to have remained underdeveloped (apparent lack of proper formularies and registers of outgoing items). This opened the way for greater involvement of addressees, a factor that should be taken into account in further research., Корпус од 29 докумената српских царева Стефана Душана (1346– 1355) и Стефана Уроша (1355–1371) који се према околностима настанка и/или месту чувања могу назвати дубровачким нуди најбоље могућности за приступање обради недовољно проученог питања српске царске канцеларије. Поред тога што чини готово половину укупног броја истраживачки употребљивих царских докумената на српском језику, овај корпус одликује се типолошком разноврсношћу и погодностима дипломатичког статуса, са високом заступљеношћу оригинала (15 комада) и аутентичних преписа (13 комада). По питању присуства два основна предуслова који једну средњовековну документарну продукцију одређују као институционализовану службу, „канцеларију“ – устаљеност производа и устаљеност особља – дубровачки документи српских царева дају потврдан одговор. Њихова унутрашња и спољна дипломатичка обележја јасно указују на постојање три основна типа докумената – свечаних повеља, обичних повеља и писама. Наслеђени из краљевског раздобља, ови типови су се после Душановог узимања царске титуле суочили са захтевом за усвајањем низа обележја византијских царских докумената, пре свега логос-формуле, менологема и новог типа печата. Очигледно организовано увођење ових новина, које су вешто уклопљене у традиционалне обрасце, сведочи већ само по себи о присуству сталног особља вичног канцеларијским пословима. То присуство налази и непосредну потврду у бројним поименичним поменима логотета (Ђурађ код Душана, Драгослав и Дејан код Уроша), достојанственика који се често јављају у улози руководилаца документарне продукције, али и у траговима које су у виду рукописа за собом оставили данас анонимни писари – дијаци. И за једне и за друге има примера вишегодишњег присуства и учешћа у састављању већег броја докумената. Ипак, у неколико наврата руководећу улогу преузимају сами владари или чак други високи достојанственици (протовестијар), што упућује на институционалну флуидност канцеларијске службе. Поред тога, упркос јасној типологији, чини се да нису постојали прави формулари, као ни ваљани регистри или архива издатих докумената – у састављању Урошеве потврде повластица Дубровчанима из 1357. године као предложак је коришћен препис Душанове повеље из 1349. који су донели Дубровчани, иако је Душан својевремено начинио један примерак за себе. Ови организациони недостаци могли су и у другим случајевима подстаћи веће учешће самих дестинатара у издавању докумената, што се мора имати на уму у даљим настојањима да се пружи целовита слика феномена канцеларије у држави Немањића и српском средњем веку у целини.", publisher = "Beograd : Centar za napredne srednjovekovne studije", journal = "Иницијал. Часопис за средњовековне студије / Initial. A Review of Medieval Studies", title = "The Dubrovnik Corpus of Serbian Imperial Documents as a Source for Chancery Research, Дубровачки корпус српских царских докумената као извор за истраживање питања канцеларије", pages = "99-73", volume = "6", doi = "10.29341/IN.06.0.073099" }
Porčić, N.. (2018). The Dubrovnik Corpus of Serbian Imperial Documents as a Source for Chancery Research. in Иницијал. Часопис за средњовековне студије / Initial. A Review of Medieval Studies Beograd : Centar za napredne srednjovekovne studije., 6, 73-99. https://doi.org/10.29341/IN.06.0.073099
Porčić N. The Dubrovnik Corpus of Serbian Imperial Documents as a Source for Chancery Research. in Иницијал. Часопис за средњовековне студије / Initial. A Review of Medieval Studies. 2018;6:73-99. doi:10.29341/IN.06.0.073099 .
Porčić, Nebojša, "The Dubrovnik Corpus of Serbian Imperial Documents as a Source for Chancery Research" in Иницијал. Часопис за средњовековне студије / Initial. A Review of Medieval Studies, 6 (2018):73-99, https://doi.org/10.29341/IN.06.0.073099 . .