Сто четрдесет година од првог политичког уговора независне Србије (1881–2021). „Добро и зло Тајне конвенције“

Abstract

О било ком политичком уговору дужни смо да судимо и да га проучавамо са становишта његове употребне вредности, сходно добу када је склопљен. Такав принцип важи и за први политички уговор склопљен између независне српске државе и Аустро-Угарске из 1881. године. Наука се ипак, осим ретких изузетака, оглушила о то начело, допустивши да се поведе за савременицима који су о овом уговору писали у време започетих окршаја Краљевине Србије и Двојне монархије, у доба Анексије 1908. године и Царинског рата између две државе, који је вођен у раздобљу од 1906. до 1911. године. Како је овим догађајима следио Први светски рат који је отпочео ултиматумом Србији од стране Беча, након Видовданског атентата у Сарајеву 1914, то се тек након овог, у светским размерама значајног догађаја, у којем су нестала чак четири царства па и Аустро-Угарско, створила клима повољна да се први политички уговор независне Србије и Аустро-Угарске посматра са разних аспеката, али понајмање са оног научног. Циљ овог рада је да изложи и објасни околности које су утицале на владара да заштиту државних интереса и династије потражи у суседној Аустро-Угарској и да о свим тачкама уговора проговори у контексту ондашњих прилика и потреба.

By signing an agreement with Austria-Hungary, Serbia settled its foreign policy for ten years and bought peace so that it can commit to its internal reforms and consolidation. The decade of peace gave Serbia the necessary respite, although it was not used in the best way due to internal political problems. The radicals were more and more numerous and louder against the institutionalization of the state, against the entry of foreign capital, against the construction of railways, against the formation of a professional army, against the complete foreign and domestic policy of the prince and the government. But such major decisions, in addition to the benefits, inevitably entail harm. The damage, as will soon be clearly seen, was exclusively at the expense of Milan Obrenović, his survival on the throne, but also the survival of his dynasty. It is indisputable that Milan’s “new course” towards the South was achieved in the wars of 1912/13. The Balkan wars were his guiding thought when he took foreign policy into his own hands. He had prophesied them three decades earlier and was preparing the country for that fateful moment. Thus, the Treaty with the Monarchy from 1881 had immediate negative consequences for the King of Milan and far-reaching positive consequences for Serbia.