Међународни аспекти доношења Устава из 1869. године

Abstract

Позитиван исход доношења Устава из 1869. године, у време када је Србија још увек била вазална кнежевина под султановим сизеренством, условљен је изостанком отпора гарантних сила, са којим се својевремено сусрео кнез Михаило за време своје друге владавине (1860-1868). Либералне реформе је здушно подржао аустријски конзул Бенјамин Калај, који је са успехом придобио и остале конзуле у Београду. Убрзо су сви стали уз његово мишљење. Британски конзул Џон Лонгворт, под изговором да је текст устава тешко превести, предложио је намесницима да не подносе примерке устава гарантним силама, па ни Порти, већ да их нотом обавесте да је устав донет. Посебно је важан став председника мађарске владе Ђуле Андрашија да се, после новог уставног уређења, Србија не може више сматрати руском предстражом на Балкану, већ да ће постати фактор вредан поштовања у Источном питању. У контексту руско-аустријског ривалства, усвајање Устава из 1869. године тумачено је успехом Аустро-Угарске, а поразом Русије. За Србију је тај успех представљао моралну победу и значајно ширење аутономних права, оних које је изгубила укидањем Сретењског устава 1835, а на инсистирање Русије и Османског царства.