Sociologija i književnost - beleške o jednom ambivalentnom srodstvu

Abstract

Пре четрдесетак година, немачки социолог Волф Лепенис назвао је социологију „трећом културом“, смештеном између оне природнонаучне и оне књижевне; његова теза је, надаље, да социологија тај свој посреднички положај не може битно изменити, а да остане она сама, јер управо је он одређује. У овом раду занимаћу се за само једну страну тог троугла, наиме, блискост између социологије и књижевности. Посматрајући историју и садашњи тренутак социологије, како њене дисциплинарне праксе у ширем смислу тако и њене саморефлексије, препознају се четири главна начина на које се успоставља сродност социологије са књижевношћу: 1) преко предмета: и једна и друга баве се судбином човека у друштвеним околностима; 2) преко друштвене локације: обе су интелектуалне праксе и као такве се одвијају у повлашћеним одељцима друштвеног простора, међу социјално привилегованим актерима; 3) кроз категорију „писања“: и социолошки производи имају форму текста и карактер (ко)ауторског дела; 4) преко когнитивне структуре: тежња социологије да допре до невидљивих детерминистичких механизама може се упоредити са жанровским захтевима детективског романа. У раду ће сваки од ових облика бити кратко представљен и критички прокоментарисан, да би се на крају вратило основном питању – може ли, и треба ли, социологија да се ослободи своје везе са књижевношћу.