An Outline of an Ontology of the Toy

Abstract

The study focuses on the ontological nature, i.e. the specific substantiality of the toy, which characteristically distinguishes this type of thing from the rest (natural, artificial and artistic things in the more specific sense of the term). The author approaches the phenomenon of toys and games from the point of view of classical Aristotelian ontology and its traditional conceptual apparatus (defined mainly in Metaphysics and Physics). Starting from Aristotle's statement that the only knowledge that can be communicated, i.e. taught and learned, is that which has a universal, conceptual character, a character of 'science' (Gr. ἐπιστήμη), the author concludes that even the earliest knowledge that the first pedagogues (parents and nannies) communicate to their pupils, being transferable ('teachable' and 'learnable'), would have to be basically synthetic – abstract and universal. In this sense, the toy is understood as the basic medium of this abstract, conceptual message – a conceptual content which, accordingly, cannot be anything other than an idea (εἶδος) in the classical Platonic sense of the term. The toy is thus understood as the earliest educational tool and the most appropriate means of communicating the first universal conceptual contents (genera and species), presented in a concentrated, schematic form, reduced to the most general and necessary conceptual provisions and devoid of anything accidental.

Студија се бави онтолошком природом, одн. специфичном супстанцијалношћу играчке, којом се ова врста ствари карактеристично издваја међу осталим (природним, артифицијелним и уметничким стварима у ужем смислу). Феномену играчке и игре аутор приступа са становишта класичне аристотеловске онтологије и њене традиционалне појмовне апаратуре (дефинисане, пре свега, у Метафизици и Физици). Полазећи од Аристотелове поставке да је једино знање које се може комуницирати, одн. предавати и примати, оно које има универзални, концептуални карактер, одн. карактер „науке" (гр. ἐπιστήμη), аутор закључује да би и најранија сазнања која први педагози (родитељи и дадиље) комуницирају својим питомцима, будући преносива („поучљива" и „научљива"), већ морала бити у основи синтетичка – апстрактна и универзална. У том амиалу, играчка је схваћена као основни медиј ове апстрактне, концептуалне поруке – појмовног садржаја који, сходно томе, не би могао бити ништа друго до идеја (εἶδος) у класичном платоновском значењу термина. Играчка је, тако, схваћена као најраније учило и најприкладнији медиј најранијег комуницирања универзалних појмовних садржаја (родова и врста), предочених у концентрисаном, схематском облику, редукованом на најопштије и најнужније појмовне одредбе и лишеном свега акциденталног.