Едип

Abstract

Луције Анеј Сенека (Lucius Annaeus Seneca, c. 4. пре н. е.–65. н. е.), стоички филозоф, васпитач и министар цара Нерона и трагична жртва свог царског питомца, аутор је низа популарних расправа о стоичком моралу (Дијалози, О благости, О доброчинствима, Природњачка истраживања, Морална писма Луцилију итд.), као и бар неколико од десет класицистичких трагедија сачуваних у јединственој збирци под његовим именом (Corpus Annaeanum). То су: Бесни Херкул, Тројанке, Феничанке, Медеја, Федра, Едип, Агамемнон, Тијест, Херкул на Ети и Октавија, једина сачувана историјска драма римске књижевности, чије се ауторство приписује неком од млађих песника исте стилске оријентације. Ове драмске творевине (које, чини се, нису биле предвиђене за сценско извођење у уобичајеном смислу) одликује изразито реторизован језик, склоност широкој употреби стилских фигура и сентенциозном поентирању мисли, као и сасвим упрошћена психологија драмских ликова, махом злочиначких и патолошких, смештених у најпознатије епизоде хеленског мита. Све ове особине Сенекине трагедије на узоран начин долазе до изражаја у римском Едипу, који, изузев наслова и традиционалног оквира драмске приче, има мало шта заједничко с тананом драматургијом свога супериорног хеленског прототипа, Софокловог Цара Едипа. Померањем тежишта с јунаковог односа према оностраном, оличеном у недокучивим одлукама делфијског бога, на спектакуларне призоре испуњене крвљу и мрачним знамењима (жртвовање, екстиспициј, некромантија), Сенека је познати класични сиже претворио у носиоца једног из основа друкчијег, римског и стоичког концепта трагедије и трагичког.

Lucius Annaeus Seneca (Lucius Annaeus Seneca, c. 4 BC–65 AD), Stoic philosopher, tutor and minister of Emperor Nero and the tragic victim of his imperial protégé, authored a series of popular treatises on Stoic morality (Dialogues, On Clemency, On Benefits, Natural Questions, Moral Letters to Lucilius, etc.), as well as at least some of the ten classical tragedies preserved in a single collection under his name (Corpus Annaeanum). They are: Hercules furens (The Madness of Hercules), Troades (The Trojan Women), Phoenissae (The Phoenician Women), Medea, Phaedra, Oedipus, Agamemnon, Thyestes, Hercules Oetaeus (Hercules on Oeta) and Octavia, the only preserved historical drama of Roman literature, the authorship of which is attributed to some of the younger poets of the same stylistic orientation. These dramatic creations (which, it seems, were not intended to be performed on stage) are characterized by a highly rhetorical language, a tendency towards the widespread use of stylistic figures and gnomic pregnancy, as well as a completely simplified psychology of dramatic characters, mostly criminal and pathological, placed in the most famous episodes of Hellenic myth. All these features of Senecan tragedy appear exemplarily in the Roman-style Oedipus which, apart from the title and the traditional narrative, has little in common with the subtle dramaturgy of his superior Hellenic prototype, Sophocles' Oedipus Rex. By shifting the emphasis from the hero's relationship with the otherworldly, embodied in the inscrutable decisions of the Delphic god, to spectacular scenes filled with blood and dark omens (sacrifice, extispicium, necromancy), Seneca turned the well-known classical plot into the bearer of a fundamentally different, Roman and Stoic, concept of tragedy and the tragic.