Фотографија у служби креирања идентитета Веле Нигринове

Abstract

Вела Нигринова, славна трагеткиња Народног позоришта у Београду обележила је медијски простор српске престонице на крају 19. века. У ту сврху особито се истиче медиј фотографије, који је глумици послужио за пласирање свог брижљиво изрежираног артифицираног лика. Смештена у међупростору између нормиране слике и сопствене пројекције Вела Нигринова је инсценирала свој мултиплицирани идентитет. Многобројне фотографије указују на вишеслојност глумичиног лика, помоћу којих је глумица изградила имиџ неприкосновене диве српског глумишта на крају 19. века. Фотографије с глумичиним ликом су тумачене као последица смештања глумице у свет идеолошког естетизма с циљем одржавања родне диференцијације. Истовремено су Велине медијске представе улога пласиране у контексту манифестовања женске моћи, као производ света у коме је лепота била асполутна катеогорија. Велине представе као лепота по себи, биле су узрок и последица грађанског естетизованог света. Коначно, њене идентитетске представе су потврђивале глумичин статус националне хероине у доба прожимања модернизацијских токова, декаденције и претрајавања устаљених грађанских идеала.

Vela Nigrinova, the famous tragedienne of the National Theater in Belgrade, marked the media space of the Serbian capital at the end of the 19th century. For this purpose, the medium of photography, which served the actress to promote her carefully staged artificial image, was particularly prominent. The actress created her appearance via varying her identity which was to be found somewhere in between social construction and the inalienable autonomy of personality. Set in the space between the normed image and her own projection, Vela Nigrinova staged her manifold identities in various theatrical roles. Numerous preserved photographs point to the multilayered character of the actress, through which she managed to create the image of the undisputed diva of the Serbian theater at the end of the 19th century. The actress’ photos are interpreted as a consequence of her being set in a world of ideological aestheticism in order to maintain gender differentiation. At the same time, Vela’s images were distributed in the context of manifesting women’s power, as a product of a world in which beauty was considered an absolute category. Vela’s photographs, beautiful on their own, were the cause and effect of the aesthetic world of the bourgeoisie at the end of the 19th century. Finally, her identities confirmed the actress‘ status as a national heroine in an era of all-encompassing modernization, decadence, and persistence of the established civic ideals.