Kuvanjem do emancipacije? Ukus i gastronomsko nasleđe kao sredstvo pozitivne identifikacije

Abstract

Odnos prema ukusu i„tradicionalnoj“ lokalno specifičnoj pripre- mi hrane ima značajno mesto u procesima identifikacije zajednice. On čini jednu od najznačajnijih poveznica s okruženjem iz kog potičemo ili kome pripadamo. Gastronomsko nasleđe upućuje upravo na specifično- sti regija koje pored drugih kulturnih aspekata identiteta imaju snažnu vezu sa samim geografskim i klimatskim karakteristikama prostora, a samim tim i tradicijama zajednice. Međutim, postavlja se pitanje da li se identifikacijski potencijal ukusa, kao sartrovski definisanog okidača sećanja, može upotrebiti na drugačije načine, koji nisu predominantno predstavljačko (turističko) sredstvo? Da li ukus može služiti okupljanju zajednice i njenom osnaživanju? Ovaj rad fokusiraće se na specifičan primer emisije„Amari Romani kuhinje“ autorke Laure Saitović, bazirane na upotrebi digitalnih medija i formata razvijanih za potrebe specifičnih tipova društvenih mreža (TikTok).„Amari Romani kuhinja“ definiše paletu ukusa i mirisa koje je nemoguće osetiti, ali koji kroz deskripciju postaju opipljivi i vrlo vešto se pretvaraju u tačku pozitivne samoidentifikacije.