Nasleđe ili sredina? Razmatranje stare dileme o poreklu izuzetnih postignuća u svetlu novih empirijskih nalaza.

Abstract

Dugo preovlađujući stav u psihologiji darovitosti da na izuzetna postignuća utiču i nasleđe i sredina/iskustvo, krajem 20. veka uzdrmao je Anders Erikson. Njegova smela teza da je dugotrajno namensko vežbanje nužan i dovoljan uslov postizanja superiornih postignuća, u bilo kom domenu ljudske delatnosti, dovela je do ekspanzije radova u kojima se osporava ideja da je dar relevantan za dostizanje ekspertize. Ova teorija pokrenula je i žučnu raspravu sa zagovornicima „tradicionalne” paradigme, čiji predstavnik Fransoa Ganje dar shvata kao izuzetnu prirodnu sposobnost, genetskog porekla, koja je neophodan preduslov da se daljim učenjem i vežbanjem dostignu izuzetna postignuća. Кako se implikacije ova dva viđenja, naročito pedagoške, značajno razlikuju, cilj ovog rada je razmatranje predstavljenih viđenja u svetlu novih empirijskih nalaza, kako bismo dale zasnovan odgovor o ulozi prirodnih sposobnosti i vežbe u razvoju izuzetnih postignuća. Iako pokazuju da namensko vežbanje ima najveći udeo u objašnjenju superiornih postignuća, razmatrani nalazi ukazuju da su i neuvežbane sposobnosti konstitutivni element u njihovom razvoju. Metaanalize svedoče da namensko vežbanje objašnjava skoro trećinu varijanse postignuća u visoko strukturisanim oblastima, ali njegova prediktivna moć smanjuje se porastom složenosti domena i nivoa veštine ispitanog uzorka. Pored toga, dokumentovani su i primeri pojedinaca koji spontano izražavaju neuvežbane sposobnosti u nekom domenu, kao i razvojnu naprednost, brzinu i lakoću u ovladavanju domenom, a koje se ne mogu objasniti namenskim vežbanjem. Da „početna prednost opstaje“ ukazuju nalazi koji pokazuju da sposobnosti prave razliku i među onima koji u istoj meri namenski vežbaju. Na kraju, studije pokazuju da čak i umeren intenzitet vežbe na ranom uzrastu ostavlja traga kako na strukturalne i funkcionalne karateristike mozga tako i na ispoljene sposobnosti i postignuća, što ima važne pedagoške implikacije. Iako razmatrani nalazi jednoglasno svedoče da se, u velikoj meri, može unaprediti aktuelni nivo postignuća, granice unapredivosti ipak postoje. Na to nam ukazuje i izvesna stabilnost postignuća (zadržavanje relativne pozicije u grupi tokom vremena), kao i nemogućnost pojedinaca da samo vežbanjem dostignu najviše domete postignuća. Nalazi skreću pažnju na značaj rane identifikacije darovite dece i uvažavanje njihove razvojne naprednosti u obrazovnom procesu putem obezbeđivanja adekvatne obrazovne podrške.