Српско народно црквено појање као нематеријално културно наслеђе – прелиминарни поглед из интердисциплинарне перспективе

Abstract

Српско народно црквено појање представља традиционално литургијско појање Српске православне цркве с основама у грчкој средњовековној музичкој традицији и српском народном певању. Утврђено je највероватније током 18. и почетком 19. века. У овом периоду неговано је на наслеђеним основама, посебно у фрушкогорским манастирима и богословским и световним школама на подручју Карловачке митрополије. Деценијама је преношено искључиво усменим путем. Нотни и звучни записи ове појачке праксе, како они из 19. и с почетка 20. века, тако и новији, сведочанство су живе музичке традиције у оквиру Српске православне цркве, до данас сачуване у препознатљивим варијантама. Ослањајући се на опште дефиниције нематеријалног културног наслеђа као живог, динамичног и виталног наслеђа и облика националне имовине, те на препознавање истог у усменој традицији, језику, песмама, некомпонованој традиционалној музици, у овом раду ћемо указати на значај српске црквене музике као облика нематеријалног културног наслеђа. Посебно упориште проналазимо у чињеницама да примери из целог света потврђују значајан статус религијске музике на Унесковој (Репрезентативној) листи нематеријалног наслеђа човечанства, као и да се на Листи елемената нематеријалног културног наслеђа Републике Србије налазе различити примери традиционалних световних музичких пракси. Указујући на значај српског црквеног појања као сегмента српског културног и духовног идентитета, истаћи ћемо не само „етнички”, већ и глобални карактер ове црквено-музичке традиције.

Serbian church chant represents traditional liturgical chant of Serbian Orthodox Church. It has its foundations in Greek medieval musical tradition and Serbian folk singing. Most probably it is established during the 18th and at the beginning of the 19th century. In this period, it was cultivated especially in the monasteries of Fruška Gora and theological and secular schools in the Metropolitanate of Karlovci. In the forthcoming decades, it was transmitted exclusively orally. Melographic scripts and sound recordings of this chant tradition, the ones from the 19th century, the ones from the beginning of the 20th century and the new ones, represent a testimony of living musical tradition within the Serbian Orthodox Church. This chant is preserved till today in its recognizable variants. We accept general definitions of intangible cultural heritage as living, dynamic and vital heritage and as a form of national property which can be found in oral tradition, language, songs and traditional music. In this regard, in this paper, we will demonstrate the significance of Serbian church music as a form of intangible cultural heritage. Thus, we found an important stronghold in several facts concerning church and folk music. The examples from the whole world ascertain the significant status of religious music on UNESCO’s (Representative) List of the Intangible Cultural Heritage of Humanity. Furthermore, on Serbian National Register of Intangible Cultural Heritage are present various examples of traditional secular musical practice. By stressing the significance of Serbian church chant as a segment of Serbian cultural and spiritual identity, we will emphasize not only „ethnic”, but likewise global character of this church music tradition.

Le chant ecclésiastique populaire serbe est un chant traditionnel liturgique de l’Église orthodoxe serbe, tirant son origine de la tradition musicale médiévale grecque et du chant populaire serbe. En tant que tel il a très probablement été établi au cours du XVIIIe et au début du XXe siècle. Dans cette période il a été cultivé sur des bases héritées et cela notamment dans les monastères de Fruska gora et dans des séminaires et écoles laïques sur le territoire de l’archevêché de Sremski Karlovci. Pendant des décennies ce chant a été transmis exclusivement par voie orale. Les notations musicales et les enregistrements audio de cette pratique de chant, aussi bien ceux du XIXe et du début du XXe siècle, que ceux plus récents, sont le témoignage d’une tradition musicale vivante dans le cadre de l’Eglise orthodoxe serbe, conservée jusqu’à nos jours dans des variantes reconnaissables. En s’appuyant sur les définitions générales du patrimoine culturel immatériel comme d’un patrimoine vivant, dynamique et vital, et d’une forme de propriété nationale, puis sur la reconnaissance de celui-ci dans la tradition orale, la langue, les chants, la musique traditionnelle non composée, dans ce travail nous allons mettre en relief l’importance de la musique ecclésiastique serbe comme forme de patrimoine culturel immatériel. Nous trouvons un appui particulier dans le fait que les exemples du monde entier confirment le statut important de la musique religieuse sur la liste (représentative) du patrimoine immatériel de l’humanité de l’Unesco, puis dans celui que différents exemples des pratiques musicales traditionnelles laïques se trouvent sur la Liste des éléments du patrimoine culturel immatériel de la République de Serbie. En rendant compte de l’importance du chant ecclésiastique serbe comme d’un segment de l’identité serbe culturelle et spirituelle, nous allons mettre en relief non seulement le caractère « ethnique », mais aussi global de cette tradition ecclésio-musicale.