Grigorije Camblak’s Description of the Construction of The Dečani Church: its Features and Models

Abstract

In describing the life and deeds of Serbian Holy King Stefan of Dečani (1322–1331), the author of the second biography of the Serbian king and abbot of the Dečani Monastery, Grigorije Camblak (c.1364–1419/1420) gives an account of the construction of the Holy King’s endowment dedicated to Christ Pantokrator (Figs. 1–2). He describes in detail the way in which the marble blocks of the church were carved with great skill, prepared and perfectly inserted into the overall structure of the building. He states, “...and the stones are wonderfully and most artfully joined together, so that it seems as if the face of the whole church is one stone wonderfully joined together with skill, so that it seems as if one piece of stone, appearing in an unspeakable beauty…since it is a perfectly carved stone and testifies to the dignity of those who created it” (Цамблак, 1936, p. 23; Трифуновић, 1985, p. 183). The paper notes that the quoted description of the church construction emphatically represents learned ancient literary topos used to describe the most representative architectural monuments, especially those made of marble and deals with the origin and tradition of this specific way of describing the building construction.

Описујући живот и дела Светог краља Стефана Дечанског (1322–1331), аутор другог житија Светог краља, Григорије Цамблак (око 1364–1419/1420), посебне редове посвећује начину градње храма Христа Пантократора у Дечанима (1327–1335), прецизније, начину на који су камени мермерни блокови цркве спајани у корпус грађевине (сл. 1, 2). Том приликом, Цамблак наводи: „А камење једнога са другим сачлањено је дивно и најуметничкије, тако да изгледа да је лице целога онога храма један камен, пречудно састављен вештином да изгледа да је срастао у један, који се јавља у неисказаној некој лепоти, тако да се велика благодет сија онима који гледају, и увек лепота камена и величина даје храму највећу красоту, пошто је савршено извајан камен, на достојнолепност онима који су га учинили“ (Цамблак,1936, стр. 23). У раду се говори о пореклу и традицији оваквог специфичног начина описивања изградње дечанског храма. У њему се износе аналогије оваквом решењу у књижевности и уметности, и, у складу са тиме, указује се на значај ових истраживања. Примећено је да је у питању древни антички књижевно-уметнички топос, који се јавља при описивању грађевина и уметничких дела, посебно оних изведених у мермеру, или саме мермерне оплате (сл. 3, 4). Оваквим описом се истиче чињеница да су мермерни блокови здања сачлањени један са другим тако да се оку посматрача чини да они органски чине једну целину, која није састављена из делова, иако заправо јесте. Извођење „у једном камену“ (ex uno lapide) заправо је идеал, слика савршеног уметничког дела, пре него физичка, опипљива, фактографска реалност. Реч је о античком маниру похвале уметничког дела, које не представља само изузетно достигнуће већ и изузетно достигнуће изведено у мермеру. Када је реч о дечанској цркви, у овом раду је закључено да Цамблаков опис представља специфичан и учен византијски топос, наслеђен из античке књижевности и уметности који сеже до Херодотовог времена и да овакав опис Григорија Цамблака још једном афирмише као врсног познаваоца античке културе. Осим тога, овај опис веома је значајан, будући да сведочи о највишим византијским престоничким узорима које је ктитор Стефан Дечански имао пред собом док је градио своју задужбину. Најзад, овај опис једнако сведочи о месту дечанског католикона у оновременим и познијим токовима архитектуре „византијског света“.