Northern Illyricum in Late Antiquity: Archaeological Testimonies of Economy in Crisis

Abstract

Hunic raids in the Northern Illyricum during the mid-5th century resulted in destructions that led to the temporary collapse of the administrative and military government, and to the crisis of the economy. It was primarily caused by the cease of organized mining and the abandonment of villae rusticae. The reestablishing of the centralized rule was aggravated by depopulation, as well as by the consequences of various natural disasters. Because of that, cities were ruralized, the defense of limes weakened, and vertical migrations occurred. This paper is aimed at the study of economic changes based on the research of archaeological evidences. Those changes implied the new way of cultivating land and the increased role of cattle husbandry. Crafting activities were aimed at satisfying the needs of the local community, primarily by processing leather, wool, bones, and horns, while metal processing is mostly testified in urban centres.

Низ продора Хуна у севрни Илирик средином 5. века резултирао је пустошењима која су довела до привременог престанка функционисања царске административне и војне управе, као и кризе у економији. Она је пре свега била проузрокована престанком оганизоване експлоатације руда, као и одумирањем великих пољопривредних добара. Поновно успостављање централизоване управе било је отежано депопулацијом услед ратова и болести, као и последицама различитих природних катастрофа. Услед тога долази до рурализација градова, слабљења одбране лимеса, као и вертикалне миграције, која је подразумевала напуштање плодних равница и оснивање утврђених села у вишим и теже приступачним зонама. На основу археолошких сведочанстава објашњене су промене у начину привређивања, које су пре свега подразумевале нови начин обраде земље и јачање улоге сточарства. Престанак функционисања villa rustica условио је прелазак на екстензивну пољопривреду на мањим обрадивим површинама, уз изузетак Јустинијане Приме у чијој околини су се највероватније налазиле веће обрадиве површине, док хореум откривен у Горњем граду указује на организовано чување и расподелу жита. Већа употреба крампова и будака сведочи да се услед оснивања утврђених села на већој надморској висини обрађивала не баш плодна земља помешана са каменом. Иако само спорадично констатоване двозубе мотике указују и на постојање виноградарства. На изразито развијено сточарство осим клепетуша и коса указује и алат коришћен за обраду вуне и коже, као и масовна обрада костију и рога. Најчешће гајене врсте домаћих животиња су биле овце, козе, свиње и говече, као и кокошке, док су као храна коришћене и риба и дивљач, али у мањој мери. Занатске активности биле су усмерене на обраду дрвета коже, вуне, костију и рога, док је обрада метала знатно мање заступљена и то првенствено у урбаним центрима. Опадање производње предмета од метала било је скопчано са потешкоћама у обезбеђивању сировина, због чега су поломљени гвоздених и бронзаних предмета претапани, као што је констатовано у Јустинијани Прими, која је по свему судећи била главни занатски центар овог дела Царства. О овоме сведочи и радионица за секундарну производњу стакла, из које се највероватније стакленим предметима снабдевао читав простор северног Илирика. Будући да је Царство током касноантичког периода прошло веома тешке тренутке, становништво које се исељавало похрањивало своје драгоцености у нади да ће се вратити на своја огњишта. За сиромашније алат је представљао највеће благо, будући да је његова вредност у касноантичком периоду била далеко већа него данас. Стога не чуди да су становници северног Илирика гвоздене алатке сакривали услед непосредне опасности, као своје највеће, често и једино богатство.