Fenomen "separe" ili proizvodnja rizičnih zabava: analiza narativa

Abstract

У раду се бавимо анализом активности које се одвијају у „новим” сепареима, тј. издвојеним просторима у ресторанима (на сплавовима), који се резервишу и плаћају, у Београду и другим градовима у Србији. Понашање актера (људи у сепареу) и понашање публике (људи који деле исти простор, али не и сепаре) разматрамо из угла Гофманове драматургије. Као и све друге „вредне ствари” у потрошачком друштву, и у сепареу се може купити моћ на неколико сати. Како то изгледа сазнајемо из наратива шесторо људи (сада успешних апстинената од алкохола, дрога и коцке) који су у сепареима проводили слободно време док су конзумирали психоактивне супстанце и коцкали се. Они су се у сепареу – посебном простору за глуму осећали моћнијима, важнијима, храбријима, поштованијима, богатијима и успешнијима према мерилима потрошачког друштва. У ствари, они су проводили време на имагинарном месту (Ritzer, 2012) лишеном правог садржаја. Њихови социјални идентитети, конструисани вредностима потрошачког друштва, ван сепареа (и ван подржавања публике) постајали су пољуљани, чинећи младе анксиозним, незадовољним, безвољним, што је један од разлога и конзумације ПАС-а.

This paper deals with the analysis of activities that take place in “new”1 booths, i.e., separate spaces in restaurants, clubs or rafts in Belgrade and other cities in Serbia that are booked and paid. We consider the behaviour of the actors (people in the booth) and of the audience (people who share the same space, but not the booths) from the viewpoint of Goffman’s dramaturgy. As is the case with all other “valuable things” in the consumer society, in the booth one can also buy and exercise “power” for a couple of hours. We learn how this plays out by following six narratives of six people (now successful abstainers from alcohol, drugs and gambling) who describe their experience of the time they still actively consumed psychoactive substances or gambled. In the booths – a special space for acting, they felt more powerful, more important, braver, more respected, richer and more successful according to the standards of consumer society. In fact, as Ritzer (2012) has it, they spent time in a “non-place” devoid of real content. Their social identities, constructed by the values of such society, outside the booth (and without the support of the audience) became uncertain and disrupted, so that the “performers” felt anxious, dissatisfied and hopeless, which was another reason for consuming PAS.