Prakse skladištenja useva u naselju iz ranog bronzanog doba na nalazištu Arslantepe u Turskoj.

Abstract

Живот у насељу из раног бронзаног доба (2800-3100 п.н.е.) на налазишту Арслантепе је окончан пожаром који је за собом оставио огроман број угљенисаних ботаничких остатака in situ. Како је материјал похрањен услед једног, изненадног догађаја који је погодио цело село, омогућено је подробно разумевање контекста и интерпретација различитих пракси, нарочито пољопривредних. Откривено је неколико просторија у којима су складиштени усеви и намирнице за шта су употребљавани силоси, велике керамичке посуде попут питоса, а највероватније и корпе или кесе од органског материјала, који се није очувао. Такође, велики број карполошких остатака потиче са спратова кућа, који су овде могли доспети услед употребе спратног простора за складиштење или пак за сушење усева након жетве. Међу карполошким остацима усевних биљака доминирају угљенисана зрна житарица, пре свега јечма (Hordeum vulgare), једнозрне (Triticum monococcum) и двозрне пшенице (T. dicoccon), а у мањој количини присутна је и обична/тврда пшеница (T. aestivum/durum). У великој мери заступљене су и махунарке, највише грашак (Pisum sativum) и леблебија (Cicer arietinum), али су документоване и мање укусне семенке из родова грахорица (Vicia/Lathyrus). Јечам је складиштен засебно, за разлику од осталих житарица, што значи да је тако и узгајан и обрађиван. Махунарке су у већини узорака налажене измешане. Сви усеви су веома добро очишћени пре складиштења што се може закључити на основу потпуног одсуства коровских биљака и плеве. Подаци о праксама складиштења значајни су и за сагледавање друштвено-економских односа. У сагласности са претходним закључцима базираним на археолошким доказима, уочљиво је да становници овог ратарског насеља привреду спроводе на нивоу домаћинства, што је у супротности са централистичким системом и појавом владајућих елита у претходном, касно-халколитском, периоду.